Нова премијера Глумачког атељеа Културног центра Чачак!
Мала драмска форма са елементима комедије и ироније. По мотивима комада “Коме верујете?”, Јелене Ђорђевић, у адаптацији и режији Јоване Мишковић и Душана Вукашиновића. У адаптацији коришћени текстови Ивана Вирипајева, Николаја Кољаде, АндрејаТарковског, Моме Капора. Након успешних представа “Ручни рад” и “Случај породице Зеко”, мноштва извођења и бројних награда на фестивалима широм земље,Глумачки атеље Културног центра Чачак има нову премијеру – “Коме верујете?”.
Овога пута као мала драмска форма, прилагођена камерним условима мале сцене на којој се изводи.
Место и време:
Драмски студио КЦ Чачак , понедељак 27. октобар 2025. године у 20.00
Бесплатне улазнице можете преузети на билетарници Културног центра Чачак.
Ансамбл Глумачког атељеа Културног центра у Чачку, обогаћен новим члановима, у овом позоришном процесу добио је нови облик.
У представи играју: Тијана Вранић, Ана Ђуровић, Наташа Васиљевић, Јелена Ћаловић, Лука Спасојевић, Немања Полуга, Драган Мартиновић, Илија Стефановић.
Костим: екипа представе
Продукција: Глумачки атеље Културног центра Чачак
О представи: Ова животна комедија прати двоје младих људи који крећу на узбудљиво путовање. Њихов задатак биће да упознају једну необичну стамбену заједницу и све њене чланове, а та заједница необична је колико и сви наши комшилуци, а њени станари посебни су колико и ми сами.
Прича о поверењу, љубави, Богу, правди, солидарности, свим врлинама и идеалима које чврсто чувамо над нама и у нама, али и питању колико, и да ли у било шта од тога, заправо, верујемо.
Реч редитеља: Када смо почели да се бавимо овом причом,а то је било пре више од годину дана, нисмо имали никакве посебне амбиције.
Монолошка форма комада, занимљиве теме и живи, јарки, свима нам блиски карактери, показали су се као одличан простор за глумачки рад и развој ове екипе.
Међутим, живот и све што се догодило око нас у том периоду учинило је питање, које је срж овог комада, насушним – КОМЕ ВЕРУЈЕТЕ?
Како позориште стварамо трагајући за истином и приликом да се сусретнемо пре свега са собом, ови појединачни материјали почели су да постају целина.
Тако смо дошли до ове мале драмске форме кроз коју покушавамо и сами да разумемо наше најближе, укућане, комшије, суграђане, све људе које срећемо сваког дана, питајући се верујемо ли икоме од њих?
Верујемо ли сами себи? И да ли верујемо да још увек има светла, или је свуда мрак?
